PRVI ČIN

Soba kod Tome. Na sredini i sa strane po jedna vrata. Levo napred prozor. Nameštaj običan, kakav se viđa u našim starim kućama. Desno od srednjih vrata jedan minderluk, a nad ovim visi starinski časovnik sa šarenom tablom, žutom šetalicom i gvozdenim tegovima, što izgledaju kao mali sudžuci. Na časovniku kazaljke pokazuju tačno tri časa. S leve i desne strane časovnika po jedna slika (kakva bitka ili ubistvo Maksimilijanovo, lovčeva pratnja ili ljudski vek). Levo od srednjih vrata orman, nad kojim visi ikona, pod njom bosiok i stakaoce bogojavljenske vode. Po ormanu razastrt čist, beo čaršavić od srpskog platna, a poređane šolje, flašice, čaše, jedan sapun, dve jabuke itd. Iza ovih sitnica je, oslonjen na zid, na ormanu još i duboki ram, u kome je nevestinski beli venac. Napred levo, gde je prozor, stara kožna naslonjača, iz koje se ovde-onde vidi kučina; desno napred je četvrtast sto, pokriven kupovnim čaršavom. Na stolu su novine, naočari, muštikla, tabakera i duvan, rastresen na starim novinama.

I

TOMA, JELKICA

TOMA (pri dizanju zavese zavaljen u fotelji spava. Novine koje je čitao ispustio je kraj sebe).

JELKICA (pošto posle izvesne pauze izbije na časovniku tri, ulazi sleva na prstima, pogleda još jednom u časovnik, pa prilazi Tomi. Mazno): Tatice, tatice!

TOMA (trgne se i trlja oči).

JELKICA: Izbilo je tri.

TOMA (pogleda na časovnik): Jeste, bogami. (Vadi svoj džepni časovnik i sravnjuje.) Opet je taj matori ugursuz izmakao... za pet minuta.

JELKICA: A juče smo ga doterali.

TOMA: Takav je on: po godinu dana dobar, dobar kao dobar dan, pa najedanput udari u inat. Doteraj ga opet, Jelkice.

JELKICA (otrči, popne se na minderluk i doteruje kazaljku): Je li dobro?

TOMA (gleda u svoj časovnik): Makni još malo, još za jedan minut.

JELKICA (izvrši): Eto.

TOMA: Tako, hajde sad siđi.

JELKICA (skoči s minderluka, dotrči do Tome, sedne na šamlicu kraj fotelje i uzme novine, koje je on pri spavanju ispustio): Da nastavim?

TOMA: Čekaj, da ti nađem gde sam stao. (Uzme joj novine i traži.) ... E, evo ovde.

JELKICA (čita): „Nemačka se još uvek drži rezervisano. Njeni predstavnici još ničim nisu dali poznati da su od svoje vlade dobili...“

II

NADA, PREĐAŠNJI

NADA (takođe sleva): A, vi ste već budni; a ja kao bajagi pohitala, da vas budim.

TOMA: Jelkica je bila vrednija.

NADA: Treba li da vam napravim koju cigaretu?

TOMA: Vidi, ako nema u tabakeri. (Jelkici.) Hajde, hajde nastavi.

NADA (zagleda u tabakeru i sedne te pravi cigarete).

JELKICA (čita iznova): „Nemačka se još uvek drži rezervisano. Njeni predstavnici još ničim nisu dali poznati, da su od svoje vlade dobili ma kakva uputstva. Međutim, Engleskoj je stalo do toga da sazna gledište koje će prema celoj ovoj stvari zauzeti nemačka diplomacija.“

III

SIMA, PREĐAŠNJI

SIMA: Dobar dan i nazdravlje!

NADA i JELKICA (skoče sa svojih mesta i prilaze mu ruci): Dobar dan, čika-Simo. (Uzimaju mu šešir i štap i ostavljaju.)

SIMA: Jesi li svršio tu tvoju politiku?

TOMA: Čekaj, samo još da saznam, šta misli Rusija.

SIMA: Eto ti sad! A koja ti je fajda što ćeš znati šta misli Rusija?

TOMA: Nije mi nikakva fajda, nego tako kad ti ne dođeš tačno u tri, ja onda moram nečim da se zabavljam.

SIMA (seda): A znaš li, zašto sam odocnio?

TOMA: E?

SIMA: Pa kupio sam... gle... (vadi iz džepa) nov špil karata. Rekli smo danas da počnemo da te učim.

TOMA: Jeste, bogami. Idite, deco, te nam spremite kafu. Jesi li mi, Nado, napravila koju cigaru?

NADA (dajući mu tabakeru): Jesam, oče. (Ode levo.)

JELKICA (ode za njom).

IV

TOMA, SIMA

SIMA: Hoćemo li, a?

TOMA: Pa hajde baš? (Pripaljuje.)

SIMA (otvara špil): Ti znaš već kako se koja farba zove?

TOMA: Eh, de, de, de, ti opet... Toliko znam valjda, iako nikad nisam uzeo karte u ruke.

V

STANA, PREĐAŠNJI

STANA (sleva): Dobar dan, gospodin-Simo. Rekoše mi deca da ste došli.

SIMA: Dobar dan! Došao, pa zadocnio samo tri minuta, a vaš mi muž već prebacuje.

STANA: Izvol’te, sedite.

SIMA (seo i izdvaja karte): Dakle, to nije kao u žandaru; ovde je kec najstariji...

STANA: Ali zar ćeš istina, Tomo, sad pod starost da učiš karte? Ja mislim to vi onomad samo od šale govorite.

TOMA: A što od šale...? Da naučim.

STANA: Što će ti to, zaboga? Nećeš valjda početi sad da se kartaš?

SIMA: Ama, ne, gospođo, vi me niste razumeli. Nećemo mi učiti karte zato, da mi igramo, ne; nego da gledamo, kad drugi igraju. Toma, znate, i ne ume da živi, kao što je red da jedan penzionar živi. Zavukao se ovde u kuću, pa plevi baštu, hrani piliće, čita novine i tako.

STANA: Nego kako vi mislite?

SIMA: Ja sam, vidite, sastavio naročiti plan, kako ćemo živeti odsad, i pretresli smo taj plan, pa smo ga i usvojili. Je li tako, Tomo?

TOMA: Ta ono... nisam baš na sve pristao.

SIMA: Čekaj, brate, evo je i gospođa ovde, pa neka kaže i ona svoju reč.

STANA: Da čujem baš taj vaš plan.

SIMA: Molim. Dakle, u šest časova u jutru krenućemo se od kuće i ići ćemo na pijacu. Ne moramo ništa pazariti, nego onako ići ćemo da vidimo šta ima, a šta nema, da prokrstarimo onuda malko, i onda, oko sedam časova, svratićemo u kafanu na kafu. Tu ćemo se videti s ljudima, progovoriti, čuti ako se prošle noći obrazovalo novo ministarstvo ili ako je prošle noći država zaključila nov zajam, ili ma šta drugo novo, pa ćemo zatim čitati jutarnje novine sve do devet časova. U devet časova ići ćemo u ministarstvo finansija, na kasu gde se penzija prima, i sedećemo u čekaonici sve do jedanaest časova. Ne moramo mi imati ništa da primamo – ići ćemo tek koliko običaja radi: neka nas vidi blagajnik, a posle, i zato što se tu, u toj čekaonici, zbiraju svaki dan i svi ostali penzionari, pa tu čovek može da čuje sve novosti, sve i političke i nepolitičke novosti.

STANA: Pa moj se Toma ne bavi politikom.

TOMA: To jest, ja volim da čujem samo krupnije stvari...

SIMA: Ali ne bavim se ni ja politikom, nego samo tako, volim da čujem, mnogo volim da čujem šta ima novo.

VI

NADA, PREĐAŠNJI

NADA (unosi na služavniku dve šolje kafe i služi prvo Simu): Izvol’te.

SIMA: Hvala, čedo moje. (Primi kafu i počne savijati cigaretu.)

NADA (pošto posluži i oca): Želite li vi, majko?

STANA: Neću, sad sam ispila.

NADA (povlači se levo u sobu).

VII

SIMA, TOMA, STANA

SIMA (nastavlja, kao i da nije prekinuo): Zatim ćemo u jedanaest časova kući na ručak. (Pripaljuje cigaretu.)

STANA: Zar već u jedanaest?

SIMA: Molim. Onaj jedan čas do ručka potreban nam je. Svakog dana treba očistiti muštiklu, treba cepkati drvcad za čačkalice, naviti kućni časovnik, prebrojati suvo meso u odžaku, pregledati slavinu na buretu u podrumu, isterati muve iz sobe za spavanje i još puno takvih sitnih stvari, koje čovek, kad dođe u penziju, mora svaki dan vršiti. (Povuče dva-tri dima.) Posle ručka malo ćemo prileći...

TOMA: E jest, ja to moram...

SIMA: Molim te, kao što kažem: posle ručka malo ćemo prileći, ili ćemo uzeti novine ili kakav kalendar ili kuvar. Ne znate vi kako se slatko spava kad čovek zaspi čitajući kuvar.

STANA: Valjda sanjate kakvo lepo jelo?

SIMA: A nije to, nego uvek sanjam da me je ko pozvao na ručak. (Ispio je kafu, pa hoće da ostavi šolju.)

STANA (prihvata je): Nazdravlje!

SIMA: Hvala...! Zatim ćemo posle spavanja, oko tri časa, izaći opet u kafanu i uvući ćemo se u kartašku sobu i staćemo kartašima više glave, i to ja ću stajati uz jednu stranku, a Toma će uz drugu. Mi, dakle, nećemo igrati.

STANA: Pa šta vam je onda potrebno da učite karte?

SIMA: Zato, da bismo razumeli igru. Vi još ne znate kako je to slatko stajati više glave nekom kad igra karte, ali kad razumete pomalo igru. Tu se čovek besplatno jedi, besplatno raduje i besplatno igra karte. Znate, tu se često čovek i posvađa, iako ga se ne tiče, pa onda često puta pritekne u pomoć i po kakvim savetom, iako mu ga onaj što igra ne traži, pa onda čovek strepi, boji se, reskira – i sve ga to ništa ne staje.

STANA: Pa tako celo posle podne da stojite ljudima nad glavom?

SIMA: A ne. Pred veče ćemo išetati malo Terazijama, te da sretnemo ovog i onog, da opet čujemo ponešto novo, da stojimo pomalo kod kakvog ćoška ili pred kafanom, da zagledamo, ako se kakva kuća zida, i da kažemo naše primedbe, da zastanemo ako se kakva kola skrhaju ili ako se dvoje svađaju, i u opšte da iscrpemo sva ona zadovoljstva koja penzionarski život čine tako slatkim.

TOMA: E, pravo da ti kažem, ja se umorih samo slušajući to, šta sve treba da radimo, a gde bih ja sve to i radio?

SIMA: Kako to sad? Pa jesi li onomad pristao?

TOMA: Onomad – nisi bio tako opširan, a, posle, i nisam hteo da ti kvarim volju. Ali... ne mogu ja to nekako tako... Naučio sam na ovaj mir i tišinu, ne odlazim nikuda, ne dolazi mi niko, živim ovde u kućici sa ženom i decom, razgovaramo, plevimo baštu, hranimo živinu, čitamo šta misli Rusija, a šta Engleska, pa tako nam prođe dan.

SIMA: Ne kažem da je i to rđavo... Dabome, kad čovek ima...